Процес постепеног изумирања једних и настајање других врста представља нормалан еволутивни процес. Међутим, брзина изумирања многих врста се последњих година драстично убрзала и стручњаци верују да се сада одвија највећи процес изумирања врста од нестанка диносауруса пре 65 милиона година. Различите процене степена угрожености и брзине ишчезавања органских врста добијају сваким даном све драматичније размере. Сматра се да број врста које неповратно нестају са лица Земље износи око 36.000 врста годишње, односно око 100 врста дневно. Са бројком од око 100 органских врста које изумру у току једног дана, стопа изумирања постаје 1000 пута већа од нормалне еволуционе стопе изумирања. Наравно, ове процене укључују све познате, али и неоткривене биљне и животињске врсте којих није мали број (тропске кишне шуме, највеће морске дубине, високе планине и сл.).
Нестанак појединих врста нарушава екосистеме, чини их лабилнијим и води полагано њиховој разградњи и сигурном пропадању. Неповратни губитак биодиверзитета има трајни утицај на опстанак преосталих врста, укључујући ту и човека.
Чињеница је да човек данас низом својих активности постаје главни узрочник нестанка и смањења броја многих биљних и животињских врста. Међу угрожавајућим факторима који нарушавају биодиверзитет могу се навести губитак станиста и лоше располагање земљиштем (уништавање природних станишта ширењем пољопривредних површина, интензивна испаша, паљење примарне вегетације, тоталне сече шума, пошумљавање, хидромелиорациони радови, урбанизација и изградња инфраструктуре), прекомерна експлоатација врста (брање, лов, риболов), илегална трговина, интродукција алохтоних врста, појава инванзивних врста и загађење воде, ваздуха, земљишта.
Све промене које доводе до смањења биолошке разноврсности, а које су до данас евидентиране у свету, изражене су, у већој или мањој мери, и у нашој земљи. Негативно деловање све се више појачава и убрзава, чак и у оквиру заштићених делова природе.
Године 1992. у Рио де Жанеиру на „Самиту о Земљи“ усвојена је значајна декларација која институционализује концепт одрживог (усклађеног) развоја који неће бити на штету очувања биолошке, геолошке и предеоне разноврсности. На конференцији је донета чувена «Агенда 21» која представља програм активности у 21. веку ради спречавања даљег уништавања животне средине.Такође, тада је донета и Конвенција о биодиверзитету која је ударила темеље и промовисала биодиверзитет као централно питање у биолошком, социјалном, економском и политичком смислу. Конвенцију о биодиверзитету до сада је ратификовало преко 190 земаља света, а међу њима је и Србија, која је то учинила 2001. године.
Озбиљна упозорења о спречавању рапидног губитка биодиверзитета у свету неопходно је да прихватимо као један од најважнијих задатака у будућности, и сходно нашим могућностима адекватно партиципирамо у општим напорима да сачувамо биолошку разноврсност.
Очито је да очување биодиверзитета нема алтернативу јер представља нужност и због тога ово питање заслужује пуну пажњу и подршку свих нас, а посебно оних који одлучују о стратешким развојним плановима и утицајима на нашу животну средину у ближој и даљој будућности.